Kako možemo izraziti nešto što ne može stati u slova, što se guši u svakom obliku, nestaje pri svakoj definiciji, umire sa svakim zvukom koji nam je poznat? Vekovima iza nas umetnost je bila ta, dovoljno lepa da u sebi nosi makar obrise univerzalnog. Ona je znala da nam zaustavi dah i rastoči nas za svoje izraze. Ona je mogla da koristi reči a da zapravo priču priča tišinom između njih, da ispisuje note na kojima pleše sam Šiva, da oslikava oblike koje kada prestanemo da gledamo očima zabljesnu  lepotom od kojih bi oči oslepele. Ona je znala da govori glasno a najtiše, onim jezikom koji zaobilazi um i odjekne u duši. Ako pomislite, pa kvantna fizika, matematika, djnana joga, istražuju i izražavaju onostrano intelektom. Istina je, i nauka je počela da nam govori istinu onda kada je prevazišla sebe i postala umetnost. Došavši do ruba intelekta i čulnih percepcija zakoračila je u prostore intuitivnih spoznaja koje se razumeju tek kontemplacijom i meditacijom. 

        U svetu punom različitih konstrukcija apsoluta; dogmatskih, iluzorno nedogmatskih, šarenih, naizgled slobodnih, svesno ili nesvesno rigidnih, umišljenih, zamišljenih, joga je put koji nam stalno ruši svaku konstrukciju u nameri da nas ne zaustavi na usputnoj stanici ili stranputici već nas odvede do stapanja sa apsolutom. Dok nam izmiče svaki oblik u koji bismo se identifikovali i odmorili, pruža nam neodoljivu ruku istine koja nas hrabri da koračamo dalje.

     Prva definicija joge u Patanđalijevim joga sutrama kaže: Atha yoganushasanamJoga je biti utemeljen u apsolutu. Ona zapravo kaže da je toliko univerzalna da bi se svaki put koji vodi do samospoznaje mogao zvati joga. Da nije važno da li koračamo ovom ili onom stazom i zovemo je ovim ili onim imenom, važno je da koračamo na pravi način i da smo žedni i željni istine više nego odore i utehe. Ali pored toga što je univerzalna i precizna ona nije tako pretenciozna da bilo koga uvredi i sve što je pravi put uzme pod svoje okrilje. Ona svakako ima svoje specifične prakse koje nudi pa se eto ipak mora znati šta termin joga definiše i u tom kontekstu ne moramo reći  da je svaki put koji vodi do samospoznaje joga. Ali je važno razumeti da put možemo zvati kojim god imenom hoćemo ali ako vodi ka samospoznaji joga bi ga prihvatila. Zbog opasnosti da svoj put smatramo jedinim pravim, razumevanje i međusobno poštovanje je jako važno. Svaki hrišćanin, budista, musliman ili ateista koji je besprekoran u svojim mislima, osećajima, rečima i delima za mene je jednako vredan kao svaki jogij. Moja priroda nije takva da mogu religijske sisteme da prihvatim i potpuno razumem iz mnogo razloga ali sve pojedince koji su tim putevima doživeli spoznaje i dublje uvide o sebi poštujem i rado slušam. 

       I sve ovo ne govorim da bih drugima objasnila da je joga najbolja. Naprotiv, da bih pre svega joga praktičare podsetila koliko je joga univerzalna i široka. I samo kao takvu mogu da je uzmem za svoju praksu. Svako sužavanje prija egu ali beži od istine. Samo tako široku volim je i poštujem i verujem da će ovaj svet spasiti shvatanje da je duhovnost univerzalna i jedinstvena vrednost. Da li je dostižemo religijskim ili nereligijskim stazama manje je važno. Važno je da se usidrimo u svom pravom identitetu, otkrijemo sam izvor svog postojanja jer nam ta spoznaja neće ostaviti drugu mogućnost od biti ljubav i svetlost. Neće nam biti potrebne zapovesti, zakoni, niti neurolingvističko programiranje, mi nećemo imati drugi izbor osim da sve što iz nas izlazi bude ljubav i istina.

      Imati jednu tako univerzalnu praksu u svetu ega i ratova oko iluzornih identiteta, velika je stvar. Zato sam tu. Iako bih nekad sebe rado nazvala samo umetnicom, gledajući šta se sve u svetu joge dešava, ipak, ona sama, toliko veličanstvena, jednostavna i istinita zaslužuje da se zove svojim imenom. Ko zaista želi istinu, razumeće sve što govorim.   

       Dok naš um ima krunu i vodi naše kraljevstvo, za istinu je potrebno nešto sasvim drugo. Osećati je u suptilnim sferama svog postojanja, umetnost je. Jako sam srećna da je joga u svojoj biti nauka o životu. Nema u njoj mistike, niti mašte. Ali ona daje prakse do svog šestog stepenika, za poslednja 2 nivoa evolucije svesti ona kaže, dogode se same, onda kada  smo spremni. Da, to je trenutak kada postajemo umetnici življenja koji su sve u sebi složili tako da se duša neometano izražava.

       I za kraj, postoji li išta veće što možemo uraditi od toga da božansku istinu koju spoznajemo izrazimo u ovom materjalnom svetu? Svaki takav izraz postaje umetnost. Da li je mi izražavamo samo kroz svoje postojanje, kroz svoje korake kojima na zemlji  dodirujemo oblake, kroz svoj govor koji je cvrkut rajskih ptica ili kroz vođenje ljubavi u kome čitav kosmos vodi ljubav sa nama, u kome spajamo nebo i zemlju, podsećamo Šakti na Šivin zagrljaj, svejedno je. Da li uopšte slikamo slike ili pišemo muziku više nije važno, samo naše postojanje postaje umetnost