Da li znate da u svetu postoji jedan grad u kome može da živi svako, bez obzira na naciju, religiju, boju kože pod jednim uslovom, DA ŽIVOT ŽIVI IZ DUŠE? Taj grad sam pominjala dok sam bila u Indiji jer sam u njemu provela dve nedelje. Zove se Auroville po grčkoj boginji zore. On je trebao da predstavlja novo buđenje, zoru, eksperimentalan grad budućnosti.

Ovaj grad je osnovala žena poznata kao The Mother, duhovna partnerka velikog indijskog gurua Sri Aurobinda. Mnogo bih o ovome pisala i sigurno hoću ali sada ga pominjem zbog situacije u kojoj se nalazimo. The Mother je ovaj grad osnovala u svojim devedesetim godinama. Imala je tako jaku veru u svoju viziju, unela je toliko inspiracije i energije u taj grad da su ga ljudi zaista napravili nakon njene smrti i u njemu žive i danas. Kažu da je imala takvu energiju da je topila đonove svojih cipela pa su morali da joj prave specijalnu obuću. Imala je tu moć da pomiriše cvet i kaže koju vrlinu vibrira njegov miris.

I celo učenje njih dvoje jeste usmereno na to da se spojimo sa svojom dušom i živimo iz nje. Čudesan Matrimandir (hram) koji postoji u centru ovog grada pružio mi je jedinstveno iskustvo moje duševne prirode. Oh, o tome bih tek mogla da pišem…. Ušla sam i suze su samo tekle, bez ikakave najave, bez grča u grlu ili očnim mišićima, jednostavno su tekle. Setila sam se svih meni važnih bića u ovom životu i sigurna sam da sam im baš u tom trenutku dala najveći dar do sada. Ali ono što je mene najviše diralo jeste ta vera koju je ona imala. Slušala sam toliko puta tamo njen glas. Glas starice od preko 90 godina koja daje manifest tog grada ljudima koji će ga sagraditi i oživeti. Osvestila sam tako važnu stvar, neprekidno sam u strahu iščekivala da vidim kako to ipak nije uspelo. Toliko sam izgubila poverenje u nas….

Od kada se sećam sebe neka žarka želja da oživim sebe i svet oko sebe usmeravala je sve moje akcije… Ali toliko toga nije bilo podržano, toliko toga se srušilo da sam, nesvesna toga izgubila veru i moje davanje izgubilo je svoje srce. Bilo je tu kao moja profesija, kao pokušaj, kao iluzija ali suštinski ja sam izgubila poverenje u nas…

Ovih dana kruži jedan video o tome kako nas priroda vraća sebi, kako je virus tu kao naš učitelj a ja ga čak nisam ni podelila. Deluje mi tako romantično. Čekamo da se nešto veliko desi kako bi dobro pobedilo zlo konačno a mi najzad počeli da živimo. A u meni je bojazan da ovo nije nikakva lekcija niti milost, da je i ovo ljudskih ruku delo, da će se završiti i da ćemo nastaviti dalje isti, nepromenjeni, za nijansu dublje porobljeni… Šta nam vredi izolacija ako se ne vraćamo ni porodici ni sebi već po našim malim i velikim ekranima tražimo iste vibracije straha i panike. MORAMO SE DUBOKO PITATI O SEBI. O tome ko smo. Moramo promeniti svoj identitet. To je jedini način da se ne plašimo.

Kako je Mohanđi rekao, nije vreme za molitve da nam bude bolje, vreme je da pognemo svoje glave i menjamo se.

Onda sam malo gledala šta David Icke ima da kaže na ovu temu i ponovo se podsetila. Postoje ljudi koji govore o zaverama u svemu. Sve što se desi to je zavera. Oni su teoretičari. Oni samo govore i u svemu tome nalaze izraz za svoje nezadovoljstvo, nemoć ali i mržnju, lenjot… Ipak, nije više nikakva tajna da smo porobljeni, odavno. I to je važno znati ali ne da bi se teoretisalo već nešto uradilo. Oni koji su istraživali zaveru da bi otkrili istinu a ne izgovor za svoje probleme, kao David recimo,došli su do istih zaključaka kao i svi drugi duhovni autoriteti. NAŠE NAJVEĆE ROPSTVO NIJE IZOLACIJA, NIJE NAŠE RADNO VREME, NAŠE NAJVEĆE ROPSTVO JE STRAH. NAŠE NAJVEĆE ROPSTVO JE ZABORAV O TOME KOLIKO SMO MOĆNI i VELIČANSTVENI.

To sam oduvek osećala. Kao jako mala, moja želja za duhovnim znanjima dolazila je odatle. Osećala sam da možemo mnogo ali smo prevareni i ubeđeni da smo mali, da moramo da se plašimo. Kada se to u nama promeni, sve će se i spolja promeniti. Dok to u sebi ne promenimo, nama je neophodna „sigurnost“ koju nam daju i ne vidimo je kao ropstvo.

U filmu o gradu Auroville, ljudi su pričali o raznim problemima koje imaju tamo. Ali jedan čovek je rekao ono što me je probudilo: Ovo je tako veliko da je vredno svakog dana se probuditi i pokušati ponovo.

Ovaj svetski poredak se ruši, vreme je da se zapitamo: Kakav svet želimo?

Korpa0
Nema proizvoda u korpi
Nastavi kupovinu
0