Već neko vreme nalazimo se u Kerali, kako je ovde zovu, God’s own country. Smeštene smo kod joga učitelja u jednom selu, preciznije u dzungli blizu Kalikata. Tu se nalazi njegov Meditation Home, centar joge i ajurvede u kome se održavaju joga seminari, časovi, obuke za joga učitelje, tretmani. Njegovo ime je Yogacharya P. Unniraman.
I ponovo se setih te predrasude koju mnogi imaju o jogijima. Da su smireni ali pasivni i nedovoljno prisutni za konkretne stvari. Uvek sam mislila da ljudi koji se bave jogom moraju biti upravo najuspešniji u životu, odnosima, profesiji kojom se bave. A ukoliko to nije tako, onda su verovatno malo zaglavili negde na svom putu ili im je duhovni put izgovor za lenjost.
Po ne znam koji put imam sreću da uživam prisustvo realizovane osobe i ponovo se uverim u to. Ovaj čovek ima 70 godina, budi se u 3 da bi radio svoju praksu, vec u 5:30 vodi prvu meditaciju pa joga čas. Nakon toga odlazi u svoju kancelariju u gradu gde takođe ima svoj prostor, ili obrađuje baštu i brine o centru, ili nešto sasvim drugo, zavisi šta je na dnevnom redu. Časovi se nižu jedan za drugim, klijenti neprekidno dolaze po savet ili tretman, u prolazu brine o svakom od nas ovde, telefon mu neprekidno zvoni. Obilazi festivale i razne događaje gde mu se svi klanjaju i ljube stopala a on kad nadje vremena svira svoju frulicu ili slika slike. U nedelju nas je poveo na svoj prvi čas u 6:15 u hostel za tinejdzere, a onda smo otišli u Centar gde se nedeljom dešava kompletan joga program od 4 sata. Puna sala učenika čekala je na njega. Šta je on sve dalje uradio tog dana teško je nabrojati ali se uveče vratio do našeg smeštaja sa istim osmehom i energijom koju je imao u 6 ujutru da vidi da li je sve u redu.
Sa nama su trenutno smešteni ovde bračni par iz Njujorka, devojka iz Švedske i devojka iz Italije. Zajedno svedočimo neverovatnim mogućnostima čoveka. To što on uradi u jednom danu, običan čovek teško može i da gleda a ne razume. Takva energija dolazi iz toga jer je on u sebi kod kuće i jednostavno radi sve ono što dolazi u taj dan, sa radošću, vizijom i lakoćom. Njegova aktivnost je apsolutno fokusirana. Nema mentalnih ili emotivnih ometanja jer je sve jasno.
Naši dani ovde su oplemenjeni praksom koju radimo svakog jutra i večeri i prisustvom svesti ovako velikog čoveka. Inspirisani njegovim primerom sa lakoćom ustajemo u pet i meditiramo, vežbamo jogu uz izlazak sunca i zvuke raznih ptica i životinja iz dzungle koja je oko nas. Hrana u Indiji je kao i njihova kultura, prepuna boja i ukusa. Ali kako se ovde sprema po principima joge, podržava najbolje stanje našeg tela, duha i duše. I još uspeva da bude najukusnija koju sam jela. Pored programa u centru koji rado pratimo, ostatak vremena koji provodimo u tišini, okruženi zelenilom, leči dušu i lagano skida sav teret koji se nakupio od savremenog života u gradu.
*
Jutros smo bezazleno krenuli učiteljevim „Flintstones“ kombijem iz dzungle ka gradu. Naša mlada prijateljica Indijka predivno peva njihove tradicionalne, devocijske pesme. Amerikanka je godine provela u pozorištu pevajući u mjuziklima. Maja, učitelj i ja smo pevali mantre. Raspevano smo skakutali udarajući glavama unaokolo dok smo se probijali kroz, možete misliti kakve puteve kroz dzunglu. Jedino što smo znali jeste da idemo da nahranimo beskućnike.
Stigli smo u policijsku stanicu. Nakon što smo se, naravno, izuli, ušli smo unutra da nam objasne šta se tu tačno desava. ( U većem delu Indije morate da se izujete pre ulaska u bilo koju prodavnicu, menjačnicu, pa čak i policijsku stanicu. ) Verovali ili ne, policija organizuje i služi hranu beskućnicima!!! Međutim, poenta je bila da danas to mi radimo. Beli ljudi služe hranu. Wow! Slikali su nas novinari, prolaznici, policajci. Ispred stance, u stanici, dok beskućnici jedu, dok im tako bosi dajemo hranu. A onda je i poneki beskućnik želeo selfi, pa još jedan policajac, pa drugi i treći. Pa novinar sa kosom ofarbanom u narandzasto, pa se odnekud pojavila i predsednica udruženja transgender osoba da se slika. Na pitanja: Age? You, from? Name? odgovorili smo ne zna se koliko puta jer radoznalost u Indijaca veća je čak i od inata u Srba.
Potpuno ošamućeni otišli smo u restoran na, kao i uvek, preukusnu hranu. Restoran je imao čak i toalet i sapun. No, Indijci bi samo malo plaknuli prste desne ruke vodom jer sa njom jedu. Leva služi za neke druge stvari i ona se ne meša u hranu. Naša kratka poseta gradu produžila se na još jedan koncert pa još jedan hram pa kako običaj nalaže u posetu porodici naše drugarice Indijke gde nas je čekao ceđeni mango i poslastica od pirinča i kokosa. Oko sedam uveče stigli smo nazad u naš ašram maštajući o hladnom tušu. No, tu nas je čekala grupa dece da ponovo kao i sinoć sviramo i igramo zajedno. Kao miševi smo se sakrili u naše sobe razmisljajući kako uopšte nije tako lako biti poznata ličnost – što je svaki belac u Indiji. Sa dečicom je ostao da peva, naravno najmlađi od nas – sedamdesetogodišnjak, joga učitelj.
*
U Indiji od nedavno imaju i novo božanstvo, mobilni telefon. I kao potpuno nov ima sve moguće prednosti i povlastice. Učitelji i učenici se javljaju na telefon u sred časova joge, selfiji i fotografije su obaveza svakog stranca u Indiji, tonovi nikada nisu smanjeni. Kada on zvoni to je kao Krišnina flauta ili Šivin bubanj.
Naravno da mi je jasno da su nam kulture razlicite i da ono što je meni normalno, tako je samo zato što sam na to navikla. Ipak, svkog dana Maji postavljam pitanja: Ali zasto? I kako?
Recimo, ovde u Kerali muškarci nose suknje a žene sarije. Taj sari zvuči tako egzotično. I naravno da je sve to lepo videti ali ja ne mogu da se otrgnem utisku da su se žene umotale u neku zavesu ili draperiju a muškarci u nekakav stolnjak za ručavanje i da im je užasno neudobno. I iako je ovo smešno, napisala sam više fascinirana vezanošću našeg uma za ono na šta je navikao.
*
Jednom drugom prilikom bili smo pozvani na ručak kod jedne indijske porodice. Indijci jako vole da vam pokažu svoju kuću, upoznaju vas sa porodicom i ugoste.
To je bila kuća poznate advokatice u tom delu Indije koju poznajemo sa joga časova. Ne baš tako uobičajeno za Indiju, jasno je bilo „who is the boss“. Dok je ona sedela sa nama za stolom, njen muž nas je služio sa ostalom rodbinom. Kako muškarci u Kerali nose suknje, cela scena bila je prilično smešna, naravno samo nama, belim ljudima. Ručali smo hranu tradicionalno posluženu na listu banane. Preukusan kari sa jackfruit-om kao glavnim sastojkom, dinstani cvetovi banane i razne druge božanstvene kombinacije povrća i začina potpuno su nas omamile da smo nesvesno ispuštaili zvuke zadovoljstva dok su se oni nama ponosno smejali.
Naravno, nakon toga je usledilo fotografisanje. Pojavom tog novog božanstva, mobilnog telefona rodio se i taj sveti ritual, važan posebno kada sretnu strance. Hiljade fotografija sa svačijim telefonom a onda kad misliš da je kraj, idu selfiji. Ako želite da se osećate kao poznata ličnost, definitivno ste dobrodošli u Indiju.
Porodica nas je onda odvela na obližnje brdo sa koga smo imali neopisiv pogled na beskrajna prostranstva kokosa i banana. Na jednoj strani sunce je zalazilo menjajući boje neba i okeana koji se video u daljini. A preko puta njega svojim srebrnim svetlom pozdravljao nas je pun mesec. Tako je jasno i lako bilo osetiti njihove suprotne snage koje ipak ne mogu jedna bez druge. Ali ono što je dodatno ulepšalo prizor je kada je porodica spontano zapevala a učitelj im se pridružio svojom frulicom. Obuzeti čarolijom svega ostali smo dok sunce nije potpuno zašlo a onda smo se niz brdo spuštali pod srebrnim svetlom punog meseca praćeni pesmom advokatice i njenog muža koji je u rukama nosio i njihovu devetomesečnu bebu. To što je žena advokat a njen muž u suknji više mi nije bilo smešno. U njihovoj spontanosti i pesmi setih se vrednosti u kojima smo svi isti. Nije važno šta nosiš na sebi, koje si boje kože i kakve su ti navike, negde duboko isti smo, toliko da smo jedno. Bila sam srećna što je pao mrak da sakrijem svoje suze.
Samo ću pomenuti da smo te večeri završili na muslimanskom venčanju uz nebrojane selfija.
*
Kada smo se penjali ka tim predivnim prizorima shvatila sam da mi je telo lagano i poletno, a da mi je um postao deo prozračnog vazduha koji smo udisali. Samo dve nedelje disanja u dzungli, vode iz bunara i organske hrane spremljene po principima joge, buđenje u vreme kada se cela priroda budi, jutarnje meditacije i joge da se i naša priroda uskladi sa kosmičkom i sve se promenilo. Tako nam malo treba, a opet tako je puno u našem svetu imati osnovne potrebe za život. Baš to nam je apsolutno ugroženo! A zabave uvek dovoljno ne samo da zaboravimo, mnogo više da se utešimo, jer za promenu nemamo snage, inspiracije ni znanja.
Zapravo taj polet koji je nestao, to ushićenje pred životom je suština našeg postojanja. Ta inspiracija da nešto stvoriš koja dolazi iz duše. Kada su naše telo i um zdravi i mirni tako da se onda naša duša prirodno izražava.
Sve ono što mislimo da nas inspiriše u našem svetu, najčešće je samo adrenalin koji nam je neophodan da se osetimo živima uopšte. On dolazi iz ega koji je sa svih strana podržan da se ističe i oseća važno. Svakom od nas danas data je prilika da na svom instagram ili facebook profilu bude posmatran, viđen i važan, da svoju vrednost potvrđuje lajkovima. I zašto bi išli dublje? I zapravo, kako bi išli dublje? Ako kad se zaustavimo, naše telo je tromo a um tup, od pesticida i otrova koje konzumiramo na svim nivoima. Kako da se duša izrazi? Nikako… Ali par klikova i neko golicanje se dogodi, neki adrenalin nas razdrma. A gde smo mi? Gde smo istinski mi? Gde sam prava ja? Ona ja koja je drhtala pred životom gledajući ga svojim detinjim očima. Koja je maštala o stvaranju i radovanju. Ona ja i ona(j) ti koji se rascveta pred izlaskom sunca kada zaboravi telefon u dzepu. Oni mi koji smo najsavršenija bića na ovoj planeti. Zaspali u komforu, misleći da uživamo ne čujemo plač duboko u svom srcu.