Kada sam u jogi pronašla objašnjenja za svoje čežnje, njena terminologija oblikovala je moj način razmišljanja, izražavanja i moj način postojanja. Iako je ona univerzalna, Indija je postala zemlja gde se rodilo nešto najvažnije u mom životu. Indija je postala zemlja koju toliko spominjem, o kojoj toliko čitam i slušam. I gotovo nikad se o njoj nije govorilo ravnodušno. Ona je uvek bila zemlja magičnih iskustava i susreta, ona je u svim pričama sijala nekom sanjanom svetlošću. Kako sam okružena ljudima sličnih interesovanja, naravno mnogi moji prijatelji obišli su ovu zemlju i govorili mi o njoj. I tako nekako i pre nego što sam je posetila ona je u meni postala živa. Ona je pulsirala svoju magiju a i svoju sirovost unutar mog srca i privlačila me gotovo isto koliko me i plašila.
Ne znam da li bi bilo bolje da o njoj nisam ništa znala ali moram da priznam da sam iako tako pripremljena došla u nju zatekla nešto mnogo manje strašno od onog što sam zamišljala a opet uspela je da mi na svakom koraku širom otvara zenice od čuđenja.
Dok sedim na Goi okružena strancima, na predivnoj plaži uz neprekidan zvuk talasa pokušavam da sagledam prethodnih šest dana putovanja. Još uvek ne mogu da ih nazovem spiritualnim putovanjem ali svakako u nekoj kranjoj tački ova iskustva to i jesu jer snažno pomeraju granice shvatanja bilo kakve strukture koja čini svakodnevne vrednosti. Možda je prvo što sam doživela baš ono najsirovije i najsurovije od indije. A opet u druženju sa običnim svetom ovde osetila naivnost njihove radoznalosti, dobrodušnost i brižnost.
Jedan od mojih strahova ovde bio je vezan za higijenu. Imala sam svoju ideju o tome kako ću se nositi sa tim, međutim već drugog dana boravka u Jaipuru probala sam gotovo sve vegansko što je moglo da se kupi na ulici. Od svega što sam jela tog dana jedini poznati ukus bio je kikiriki. Sve ostalo su bile čudne, drugačije, fenomenalne ekplozije u mojim ustima. Kada bih u Srbiji naišla na tezgu za kojom sedi bos muškarac koji čuči na stolici, rukom uzima slatkiš i pakuje mi ga na svojim bosim stopalima, verovatno bih ga prijavila inspekciji. Ali omamljena mirisima začina, ulja i mirišljavih štapića, očarana prizorima koji su me ubedili da sam u snu i da slobodno mogu sve da probam, ja sam se prepustila. Šarmantni prodavci, (uglavnom prljavi), musava deca, slobodne krave, razna vozila na dva, tri ili četri točka koja trube da najave svoj dolazak jer drugih saobraćajnih pravila nema, zavela su me.
Naravoučenije: Čuvajte se magije koju Indija nosi u vazduhu jer ćete lako raditi stvari koje možda i nisu najpametnije.
Kada sam se vratila sebi i razmislila, shvatila sam da iako nije najpametnije sve što se dogodilo, nisam sigurna da izbor postoji ukoliko želite da zaista putujete Indijom. A kako su dani odmicali shvatila sam da čak i u restoranima koji spolja izgledaju sasvim lepo, iza vrata kuhinje važe ista pravila kao i na ulici. Jer mnoge „čudne“ stvari ovde nisu slučajnost nego pravilo.
U tim prvim danima doživela sam da me njihova sveta krava juri kroz malu ulicu bez ikakvog prolaza da se od nje sakrijem. Shvatila sam da u Indiji, kada je razdaljina u pitanju, blizu znači min pet sati vožnje. Da se 60 kilometara prelazi tri, četri sata. Da su za kupovinu vozne karte potrebne veštine za koje nisam obučena ali hvala bogu, ne putujem sama. Da, dok mi u Indiju dolazimo zbog joge, većina mladih čezne za slobodom Zapada i beži što dalje od svoje tradicije. Da saobraćaj bez pravila funkcioniše mnogo bolje jer moraš biti budan neprekidno. Nas pravila uspavaju. Da žene hodaju sa masnim kosama i prljavim nogama ali nakićene od glave do pete. Muškarci u prljavim pantalonama i košuljama ali sa ofarbanom kosom ili bradom u narandzasto, (nova moda). Da frizeri postoje samo za muškarce i da na izlogu obavezno imaju sliku belog, bradatog, modernog muškarca. Da se njihovi muškarci maze i drže za ruke dok pričaju onako kako bi to kod nas uradile bliske prijateljice ali ne dobiju batine. Da u prodavnicama nema cigareta i alkohola ali da se čaj sa mlekom pije na svakom koraku i da sam svojim domaćinima svako jutro morala tri puta da odgovorim na pitanje: Coffee without milk? Da su indijski vozovi pokretne prodavnice. Na svaka dva minuta možete kupiti kuvana jela, grickalice, naravno čaj, kafu ili vodu. Ali takođe i baterijske lampe, lance i katance da vežete torbu, igračke za decu, jastuke na naduvavanje i čak stalak za telefon sa velikom lupom ispred ekrana kako biste uživali u gledanju filma na uveličanom ekranu svog telefona. Da pored svega toga ne bude dosadno, prođu i muzičari da nešto odsviraju, dečak koji malo očisti kupe pa sve ispočetka, vreme za novu samosu ili makar čaj.
U jednom od hramova koji sam obišla imala sam priliku da prisustvujem Artiju. Umesto skrušenosti, strahopoštovanja i grešnosti u prostoru se osećalo detinje iščekivanje da se otkriju statue Radhe i Krishne. Suze su mi tekle od radosti koja je vibrirala. Njihovo obožavanje i slavljenje bogova bilo je jednako nevino kao radost deteta kada vidi svoje roditelje. Svečanost rituala nije remetila njihovu slobodu i spontanost ali jeste budila poštovanje.
Ono što me je najviše zasmejavalo je koliko su detinjasti u svojoj tranziciji ka modernom. Rikšo ili tuk tuk je njihovo poznato prevozno sredstvo na tri točka, sjajno za razbuđivanje svakog atoma života u našem telu kao i za razbijanje kamenja u žuči ili bubrezima. Jedan vozač je svoj rikšo nazvao „Mini Metro“, jedna trafika sa olovkama zove se „Pen Palace“, vozovi i autobusi su makar „Super Fast Ekspress“ a često i „delux“ uz to. Karte kojima se vozimo su uvek Royal ili Premium.
Koliko god da smo otvorenog uma i srca, koliko god da se u svom radu na sebi svesno oslobađamo svih struktura koje su mogle biti i drugačije, koliko god da smo sve videli na svojim ekranima, živo iskustvo Indije te ipak okrene naopako i dobro promućka. Pa sad, šta će biti kad se sve slegne, živi bili pa videli.
Kako nisam jedina koja sve ovo preživi, (gomila turista obilazi Indiju) ili svi samo imamo sreće ili u zemlji bogova, gurua, baba i jogija ipak vladaju malo drugačija pravila o tome od čega se umire a od čega živi.