Kada sam više puta gostovala u emisijama na temu joga i Pravoslavlje i objašnjavala da je joga u korenu svake religije ali ipak mimo njih. Da je joga naučna metoda, praksa istraživanja sebe i svoje prirode srodnija psihologiji ili nauci nego religiji, kritikovali su me ne samo pravoslavni fanatici nego i neki joga praktičari zbog svojih uverenja. Joga praktičari često jesu verujući i za svoje bogove biraju radije Kali, Durgu, Šivu ili Krišnu i u tome nema ničeg lošeg. Ali to ne znači da svoju veru mogu da nazovu jogom. Jer to nije JOGA! Osnovni princip joge je ,,Nemoj da veruješ, imaj iskustvo!”

Ako pitate mene da li imam svoj oltar i šta imam na njemu, odgovor nije baš jednostavan. Pre svega ta vrsta prakse nije moja primarna praksa ali ja lično volim svete ljude svih religija. Oni koji za mene imaju značaj, stoje u mom studiju na zidovima kao moja inspiracija. Tu se nađe i Hrist kao i razni sveci, različitih duhovnih pravaca. Oni su meni inspiracija, ja nisam obožavalac nijednog posebnog gurua ili jednog jedinog Boga baš u nekoj formi. Moja osnovna duhovna praksa je vrlo uzemljena, ne fantaziram nikakve priče koje ne razumem, ne prihvatam nikakve dogme koje nemam u iskustvu ali ih ni ne odbacujem, radoznalo ih posmatram. A to nije tako zato što sam arogantna i mislim da sve znam, čovek sa svojih 5 ograničenih čula, sa isprogramiranim umom malo šta može iskustveno da zna ali u jogi imamo metode kako da saznamo. Ne prihvatam nikakve dogme ne zato što mislim da sam najpametnija već zato što imam hrabrosti da vidim da ne znam i želim da hrabro stojim na mestu NE ZNAM jer samo tako ostajem tragalac. Ako sebe uverim da znam, onda traganja više nema. A koja bi tačno religija bila dovoljno čista da joj se prepustim, iskreno ne znam je. Ono što ume da me inspiriše jeste da izučavam same izvore religija, svete spise, tekstove, osnivače i što više njih razumem dalja sam od svake institucije i u svemu vidim jednu i istu istinu. Jednako koliko njih izučavam, toliko čitam i naučnike, filozofe, umetnike. Jednostavno sam tragalac žedan istine a ne utehe. 

Indija je vrlo duhovna, bogovi su njima prijatelji, roditelji, savetnici. Oni se sa bogovima druže, svađaju, slave. Ne plaše se. Zapadni čovek, ukoliko ima verujuću prirodu a upozna Istok često ne može da odoli njihovim bogovima. Pa tako često i joga praktičari lako prihvate indijsku kulturu, neki se istinski zaljube i postanu na neki način hinduisti ili budisti ili prosto obožavaoci njihove kulture. Svaka opcija je za mene u redu. Svako ima svoj put ali ako me pitate šta je joga, I ne samo mene, svakog velikog jogija ako pitate, ona je dalje od religije nego od sporta, nauke ili psihologije. Ona kaže, nemoj da veruješ nego imaj iskustvo. Ona ne želi da od jednog mistika izmaštamo celu bajku već želi da svi budemo mistici. Posebno ne želi da od jednog mistika napravimo religiju a onda je menjamo da bismo lakše zastrašivali. 

Dakle, svako ko je verujući, ko nema želju da praktikuje i spozna, ko u svojoj inteligenciji i srcu ne oseća takav poziv, ali je verujući, sam za sebe na svoj način ili u okviru neke određene religije ima moje veliko poštovanje. Ali to NIJE joga.