Primetili ste tendenciju da kako u psihoterapiji tako i  u jogi i tantri počinjemo da ističemo rad sa telom. Da emocije oslobađamo iz tela, da telo pitamo kako je, da iz tela tražimo odgovore. Kao racionalna bića dugo smo pokušavali da na sebi radimo kroz racionalno razumevanje sebe, života, trauma i td. Shvatili smo da razumevanje nije dovoljno da bismo se mi promenili. Počeli smo da tražimo druge načine da osvestimo podsvest I iz njega oslobodimo sve potisnuto što nas kontroliše I sputava. Počeli smo da tražimo načine upravo kako da zaobiđemo um.

Moje mišljenje je da telo i um ne možemo tek tako razdvojiti. Osloboditi nešto iz tela uglavnom je privremeno ukoliko nismo racionalno to razumeli. Tačnije, na koji god način da stvari oslobađamo, ništa se neće trajno promeniti dokle god smo mi identifikaciono za to vezani. Neko bi rekao, pa nisam valjda vezana za traumu? Za konkretnu traumu svakako ne ali za karakterni obrazac koji se oko nje oformio jesmo ! Nekada je telo bilo ne samo zanemareno nego čak I omraženo kao deo naše animalne prirode koja nas odvaja od duhovnog. Danas se odlazi u drugu krajnost glorifikovanja tela. Telo jeste deo animalne prirode. Meso, krv, znoj, hormoni, nagoni. Hormoni često kontrolišu naše razmišljanje. Sva inteligencija pada u vodu kada se upale instinkti. Često baš te misli koje ne volimo su iz naše animalne I instiktivne prirode koja nimalo nije nalickana, civilizovana, kulturna, uglađena. Tako smo shvatili da nam ni um nije pouzdano mesto. Čak i da prepoznamo animalno izraženo u mislima, shvatimo I da se naša psihologija vrlo kompulsivno izražava kroz naš um, bez naše kontrole I slobodne volje. Naše misli zapravo nisu naše. Mi ispadamo neki zarobljenik u zatvoru svojih telesnih ali I umnih nagona. Pa gde je onda istina? Naš viši um ili intelekt koji zovemo u jogi Budhi, inteligencija je koja prevazilazi niže nagone tela I nižeg uma koji su međuzavisni. Mi želimo do njega da dođemo… Mi želimo da čujemo glas naše esencije, naše duše, našeg istinskog bića. No, taj glas nije ni u telu ni u umu, tačnije može biti svuda ako naučimo d aga slušamo. 

Vraćati se telu kao animalnom delu nas van svake pameti je ali pitati inteligenciju koja održava život u ovom telu je praktično meditacija jednako vredna kao i tragati za izvorom našeg uma. Sve je iz istog izvora, na koji način stupamo u kontakt sa izvorom je svejedno i za svakog drugačije. Neki ljudi imaju intelektualni kapacitet za rad preko discipline uma, neki drugi su više telesno osvešćeni pa će lakše do izvora doći tako. A većina nas kombinuje metode. Zato joga ima puno pravaca. 

Prepustiti se telu bez da ga pročistimo je sigurna katastrofa. Prepustiti se umu bez da ga osvestimo takođe je isto to. Meditacija na inteligenciju koja je iza tela I uma je ono što nam je potrebno. Kako je um današnjeg čoveka preopterećen informacijma rad sa telom dobija na značaju ali moramo da razumemo šta to znači. Banalizovati ovaj rad I ne integrisati ga inteligencijom, najčešće nema previše značaja. Kod ljudi koji nemaju intelektualni kapacitet da svesno integrišu iskustvo neke recimo medicine ili telesne psihoterapije, promena može da bude trajna samo pod uslovom da imaju mekan ego I otvoreno srce. Ali uglavnom se stvari vraćaju na staro. 

Zato na pitanje Um ili Telo, odgovor je nijedno ni drugo. Inteligencija koja je iza njih nas zanima, dok nju ne upoznamo, vlo lako ćemo naše hormone fantazirati kao neku važnu poruku a devijantne potrebe našeg uma kao čenelovanje vanzemaljaca, anđela ili demona…